Čudni, neshvatljivi ljuski živote, godinu za godinom, dan za danom, krećeš se između ljudi i stvari. Ima dana kad sunce sja, i ne znaš zašto. Zadovoljan si. Vidiš dobre, lijepe strane života. Smiješ se, zahvalan si… Te bi od sreće poskakivao. Posao ti ide od ruke, svi su ljubazni, ne znaš zašto. Možda si dobro spavao, možda susreo dobra čovjeka, i osjećaš se siguran i shvaćen. Misliš: tako treba i dalje, taj mir, ta duboka radost.
Al odjednom sve opet drukčije. Kao da je sjajno sunce oblake navuklo –tako neobjašnjivo zastrla te tuga. Sve je, čini se, opet crno. Misliš: drugima se ništa na meni ne sviđa. Razloge u beznačajnostima tražiš. Da jadaš se, zavidiš, prigovaraš, optužuješ. Misliš: tako će unaprijed vazda biti,Nikada to stanje promijenit se neće.I ne znaš zašto. Možda umoran si. Ne znaš. Zašto tako mora biti?
Jer čovjek je prirode dio, s proljetnim i jesenskim danima, s ljetnom toplinom i zimskom hladnoćom. Čovjek se u ritmu mora giba: plima i oseka. Jer nam je biće stalno ponavljanje ‘života’ i ‘smrti’. Ako to shvatiš, možeš opet dalje. Hrabro i smjelo, jer tada znadeš: iza svake noći slijedi jutro. Ako na to kažeš da, ako to prihvatiš, upoznat ćeš kroz to gore-dolje, sve veće životne dubine i sve veće životne radosti.
Phil Bosmans
Fotografija: Pixabay
